Početak

Moj deda je roðen kao Slovenac u Jugoslaviji, a umro kao Jugosloven kada Jugoslavije više nije bilo. Njegova smrt, iako je bila iznenadna, nije bila povod da pišem o njemu. Bilo je to već poodavno, što bi Panonski mornar Ðole rekao “Moj deda već odavno ore nebeske njive”.

A šta je onda povod? Šta se krije iza toga? Sama Jugoslavija, da baš ona i to baš zato što ona neće da umre. Bar ne dok ne umru i poslednji Jugosloveni, kojih ima tu i tamo – sporadično u svakoj bivšoj republici. Tu je svaki dan i vreba nas iza svakog ćoška, sa ekrana, sa radija, sa interneta, sa dasaka koje život znače, sa filmskog platna, kao zli duh ili kao dobra vila, nekome kao majka a nekome kao maćeha, kroz praznike, pobede, tragedije ili poraze koje obeležavamo, zavisno od toga ko je na kojoj strani. Svakako da joj ne manjka materijala da bude tu i dalje prisutna.

Da li je to ironija života i tragična sudbina? Da li je to rezultat neke velike zablude? Da li je to zato što je stvarno bila jedna dobra i velika ideja koju nisu svi najbolje razumeli, a neki je ni danas ne razumeju? Možda sve od toga, ako bismo uzeli u obzir i dobre i loše strane i razloge njenog postojanja.